Na engleskom mnogo bolje zvuči naziv ovog šala Nigtshift, koji je dizajnirala Andrea Mowry, ali kada se prevede na srpski opako podseća na pesmu Đorđa Balaševića Za treću smenu.
Elem, ovaj šal merkam već dugo vremena, ali mi je bila malo, pa … ne baš skupa šema, ali… Onda sam jedan dan presekla i odlučila da je pazarim. Možda je malu ulogu igrala i griža savesti, jer sam šemu za njen prethodni šal koji sam radila skinula sa slika. Ali, da sam malo bolje pogledala i da nije bilo savesti, najverovatnije sam mogla i ovaj na taj način da rekonstruišem. Što bi rekle moje nove internetske drugarice, prodaje za velike novce mozaik motiv, samo da bi reklamirala i prodavala vunu za 200 $ (stvarno toliko košta komplet za ovaj šal!!!).
Ja sam našla dosta povoljniju varijantu.
Opet sam ove (proklete) godine častila sebe putovanjem za Istanbul za osmi mart (kako dobar tajming je to bio!!!) i tu priliku sam iskoristila da posetim Kürkçü Han, iliti što bi moja drugarica Marina sa kojom sam bila rekla Carstvo vunice.
Ona me je čekala ispred (u mojoj glavi pola sata u realnosti neuporedivo duže) dok sam ja bazala po radnjama. I tamo sam našla materijal za ovaj šal, čim sam videla Gazzal Baby Alpaca znala sam da je pravi izbor! Ne znam kako sam računala, ali sam pazarila 6 klupka različitih boja za cca 15 eur, malo je reći da sam bila presrećna zbog ulova. Pazarila sam i neke igle kad sam već tu.
Čim smo se vratili u Bgd (i čim je počelo vanredno stanje) počela sam da radim šal. Tu sam shvatila da je šema više nego jednostavna i da ne vredi novca koji sam dala, ali šta je tu je.
Jedino što priznajem da je rad zarazan i ni sama ne znam koliko puta sam izgovorila rečenicu „daj još samo ovo ponavljanje da vidim kako će izgledati“. Ova rečenica je bila praćena sa „ma hajde da počnem novu kombinaciju boja da vidim kako će se uklopiti“. Zatim je opet išla prva rečenica i tako u krug. Rezultat toga je da je izrada šala dosta brzo napredovala.
Do onog trenutka kad sam shvatila da neću imati dovoljno vune da ga završim. Kako se šal širi za svako sledeće ponavljanje je išlo više vune tako da ni u ludilu ne bi imala dovoljno za još 4 ponavljanja koliko mi je još ostalo!! Grrrrrr…
Našla sam na internetu firmu Gazzal i videla da imaju on-line prodavnicu, ali avaj nije radila-sad su našli da se unapređuju. Tražila sam dalje i na FB našla pozamanteriju Samanyolu YÜN u Antaliji koja se hvalila da je upravo dobila ono što meni treba i da šalje po celom svetu. Poslala sam poruku i žena mi je odmah odgovorila, ne nemaju sajt, ali slikaće mi po radnji, pa ja da izaberem šta hoću (!!!). U roku od odmah mi je poslala slike, ja sam izabrala boje i onda je došlo do trenutka koliko i kako da platim. Njena praksa je Western Union, složila sam se i rekla da ću prva stvar ujutru otići da joj prebacim novac (dodatnih 25 eur sa sve poštarinom). Posle pola sata sam od nje dobila poruku sa slikom pošiljke, vuna je već bila upakovana i poslata!!! Ne znam kada sam skoro bila tako prijatno iznenađena . U ovom nepoverljivom svetu, žena nije ni trepnula, poslala mi je robu sa punim poverenjem da je neću prevariti. Ujutru sam bila prva u redu za Western Union. Sve je stiglo za 10-15 dana (čak je i samoinicijativno napisala da je poklon, da se carinici ne bi zanimali) i momentalno sam nastavila da radim šal.
Ubrzo sam ga i završila i bila oduševljena kako je ispao, a onda sam videla sve one konce koji vire od čarobnih kombinacija boje i entuzijazam mi je malo splasnuo. Želja da ga što pre nosim nadvladala je nemilu situaciju, tako da sam već sledeće popodne utopila u uvlačenju konaca (da nisam sve uradila u jednom danu, još bi čekao).
Premijerno nošenje šala je bio sledeći vikend kad sam išla kod druga u Smederevo. Već me je ranije slikao, neki drugi šal (ali više o njemu negde na proleće), pa kad sam mu rekla da sam napravila novi šal i da li bi hteo da me slike, odmah je pristao i posle pola sata poslao popis mogućih lokacija.
U najuži izbor ušle su dve: najviša kota Smedereva i Tvrđava. Mislim da će najvišu kotu ostaviti za neku drugu priliku, jer nam vreme nije baš išlo na ruku, a ni higijena okolnog stanovništva. Evo tizer za neki sledeći put i neki drugi šal. Džemper zvani Duf baš se odlično slaže sa ovim šalom!!
Zato je tvrđava bila pun pogodak. Slikali smo se na ulasku i u sred tvrđave i fotograf se baš uživeo u ulogu: ajd sad ovako, ajd sad onako; šta si se ukipila, pomeraj se malo, a ja ću da slikam; aj sad ti stoj, a ja ću da idem okolo…
Dok je trajao foto sešn u praznoj tvrđavi (žive duše nije bilo, a dan fantastičan, gde su svi!?!?) pričao mi je malo o lokaciji. Smederevska tvrđava je najveća ravničarska tvrđava u Evropi (proverila sam na Vikipediji-srpska verzija, tamo kažu isto) i o velikom značaju koji tvrđava imala u odbrani grada u II Svetskom ratu (obavezno pročitati članak, koji se pojavio deset dana pošto sam ja prvi put za ovo čula!!). Još jedna interesantna činjenica na koju sam naišla dok sam proveravala informacije (moj tata kaže: „Veruj svakom, ali preseci karte“) je da je tvrđavu izgradio despot Đurađ Branković, a da je za uzor prilikom gradnje uzet Carigrad i njegovi bedemi. Tako da ovaj šal slobodno mogu da smatram turskim.
Osim časa istorije, dobila sam i odlične fotografije. Nismo još završili već me je pitao šta ću sledeće da napravim da se slikamo opet, ima još nekih lokacija u vidu!! I ja se isto pitam…
Za kraj posete Tvrđavi šetnja pored Jezave i fotografija sa fotografom.
Daj naspi još jednu
za umorne livce, za proletere
večeras treća smena vraća tuđi dug
Đorđe Balašević, Za treću smenu
marijakorac 