Prva ideja za ponovni odlazak u Istanbul je bila rekonstrukcija putovanja Orijent ekspresom. Trebalo je da odem u Istanbul avionom, pa odatle vozom do Pariza i onda tamo provedem par dana. Otac mi je rakao da bih mogla da napravim i stanicu u Beogradu, da vidim šta ima!!! Čak sam našla i jelovnik i smislila da napravim sebi istu hranu koju su služili u vagon restoranu, ali u to vreme su bili razni napadi na mojim odredištima, pa sam za sada odustala od ovog plana. Ali…ipak od Istanbula nisam odustala.
Prošle godine sam se za 8. mart častila putovanjem u prestonicu Turske. Nisam veliki pristalica ovog praznika, jer mislim da su ljudi zaboravili njegov pravi značaj. Međunarodni dan žena je proistekao iz borbe za ekonomsku, političku i socijalnu nezavisnost. Ženama je pre više od sto godina omogućeno da se obrazuju, rade i glasaju (inače, Švajcarska je poslednja zemlja koja je ženama dala pravo glasa i to 1972. godine). Ja smatram da na ovaj dan, žene kao obrazovane, ekonomski nezavisne osobe ne bi trebalo da traže povlašćeni položaj, već da istaknu svoju ravnopravnost. Inače, ako će po ključu dobijati položaje, očekivati povlastice i da ih neko izdržava, onda je borba Klare Cetkin bila uzaludna.
Ali, na stranu sve to, da se vratimo gradu na dva kontinenta…
Generalno, većinu od par dana koje sam provela u Istanbulu sam bila izgubljena. Šetala sam nemilice. O stare Robne kuće do Univerziteta, bez razlike…
Naravno da sam obišla Plavu džamiju i Aja Sofiju. Plava džamija je u bila u radovima, pa nisam mogla da uđem unutra. Ali zato nisam propustila da još jednom vidim Aja Sofiju. Mada, prvog dana sam stigla dosta kasno, već je bilo zatvoreno, čuvar mi je na čistom srpskom rekao da dodjem sutra ranije! Što sam i uradila.
Odmah prekoputa Aja Sofije se nalazi Yerebatan Sarayi iliti Potopljeni zamak, koji je u stvari rezervoar. Oni koji su gledali film Inferno sigurno znaju ovo mesto, drama na kraju filma se ovde odvijala!!! Rezervoar je stvarno neverovatno mesto, i stvarno se tu održavaju koncerti zbog odlične akustike. Na kraju se nalaze dva stuba u čijem podnožju su Meduzine glave, jedna sa strane, a jedna potpuno naopačke. Legenda kaže da kada se ove dve glave isprave nastaće smak sveta. Ko zna…. U svakom slučaju jedno od mesta koje je potrebno obavezno posetiti!! Još sam nevešta sam u slikanju u mraku, tako da su ove dve slike jedine uspele!!!
Već je bilo poprilično kasno tako da sam svratila na večeru u restoran Paša na fantastično jagnjeće tavče. Naravno nezaobilazan je bio i po neki Efes. Hrana odlična, a konobar Faruk se ponašao kao da sam došla kod njega kući u goste.
Drugi dan ujutru sam našla besplatnu turu, koja je bila odlična. Nisam znala da u Turskoj ako želite da postanete turistički vodič morate ići u školu četiri godine. Ako vas uhvate ogromne su kazne (a znamo kakva reputacija prati turske zatvore). U jednom trenutku dok nam je dečko pričao prišao je neki čovek i pogledao mu legitimaciju. Tip, ništa, kao to je samo inspekcija?!?!! Vodič je bio super, od istorije preko savremene situacije, za samo 3 sata!! Tura je stvarno za svaku preporuku!!
Za početak smo obišli bazar knjiga i seli na pravu tursku kafu (nije baš da mi se dopada), a posle otišli na burek (koji mi se baš dopao), a zatim uz priču uputili do Sulejmanove džamije gde smo bili u vreme molitve, pa sporednim ulicama do Galata mosta…
Nakon ture sam se lagano uputila prema kuli Galata, preko istoimenog mosta. Htela sam da se popnem gore, ali bila je prilična gužva, pa sam odlučila da sačekam. U obližnjem lokalu sam popila čaj (još jedna od obaveznih stvari kada ste u Istanbulu). Gužva je samo bila veća, tako da sam na kraju odustala (velika greška-ispravljam je prvom sledećom prilikom!!!). Lagano sam prošetala Istikal ulicom do trga Taksim.
Ovaj deo Istanbula je, pa malo komercijalniji za moj ukus i nisam se mnogo zadržavala. Sam trg je nakako bio pust, i pored je bilo gradilište, nova džamija na vidiku (ni posle dve godine, mart 2020 nije još bila gotova!!!). Tako da sam skrenula desno i uputila se ka palati Dolmabahče, koja je između ostalog bila i administrativni centar Otomanskog carstva.
To je tek fantastično mesto! Uz ulaznicu se dobije i audio vodič, pa kako se prolazi kroz palatu vodič registruje gde ste i dobijete pregršt informacija (možda je ovo uobičajna stvar, ali ja sam se prvi put susrela sa ovim tipom audio vodiča). Kao privatna tura. Ono što je interesantno, da bi se očuvala palata na ulazu sedobijaju plastične navlake za cipele!! Unutra nema slikanja. A ima šta da se slika! Nasla sam na internetu virtualnu turu, čisto da vidite šta da očekujete. Ali, neuporedivo je bolje videti svojim očima.
Svoje poslednje dane Kemal Ataturk je proveo u ovoj palati, gde se i danas nalazi njegova soba u kojoj je istaknuta ogromna turska zastava, a sat je zaustavljen na 9:05 vreme kada je umro 10. novembra 1938.
Nakon izlaska sam opet u obližnjem lokalu popila čaj i samo uživala u pogledu.
Odatle sam se lagano vratila do Taksima, proverila neverovatnu gužvu ispred Galata kule i prešla preko mosta nazad u Eminönü.
Dok sam lagano išla niz Istikal ulicu, za današnji ručak sam se odlučila da pojedem turske pljeskavice-Islak burger. Za njih sam prvi put čula kada je Entoni Bordejn bio u Istanbulu (drugi minut ovog dela emisije), prošli put sam ih probala i oduševila se!!!
Došla je na red i Aja Sofija, remek delo izgrađeno u 6 veku (tada su pravili da traje). Od svog postanka do početka prošlog veka prošla je razvojni put od pravoslavne crkve i sedišta Vaseljenskog patrijarha, preko katoličke crkve, da bi na kraju bila pretvorena u džamiju. Kemal Ataturk ju je pretvorio u muzej 1935. godine. Posebno mi se dopalo što se mogu i dan danas videti ostaci sve tri religije na jednom mestu, potpuno neverovatno da nije uništeno… Evo par slika, ali i ovo kao i sve ostalo u Istanbulu se mora doživeti, slike ne mogu da prenesu koliko je sve ovde veličanstveno. Na poslednjoj je pokušaj poziranja u mom novom kaputu i šalu koje sam pravila specijalno za ovo putovanje (u kompletu su bili i kapa i rukavice, ali vreme nije dozvolilo da ih nosim!!).
Naravno da sam završila u Kapli Čaršiji i Bazaru začina. Ja koja ne volim gužvu i gomilu ljudi oko sebe, već drugi dan za redom sam sate provodilau ovom čarobno mesto!! Jedino što mi se nije svidelo su metal detektori na ulazima i vojnici sa šmajserima koji vas mrko gledaju. Jasno mi je da im je namera bila da ulivaju sigurnost, ali kod mene su postigli potpuno suprotni efekat. Ali ni to me nije odvratilo!!!
Lagana šetnja kroz Egipatski bazar (bazar začina) mi je obezbedila dezert i poklone. Ne propustite da kupite ratluk i neke rolate kojih svuda ima. Ne zna se koji je lepši od kog. Za potrebe puta u svakoj prodavnici će vam pazareno upakovati u lepu kutiju i vakumirati. To su trgovci.
Bilo je vreme da krenem iz Istanbula, nažalost, ali sam sigurna da ću se vratiti!!
DODATAK: I dok sam se svrtela da sve ovo napišem otišla sam još jednom u Istanbul (i to opet za 8. mart ove godine). Posetila sam neka stara mesta, a i neka nova (Topkapi, vidikovac kod Čamliča džamije, krstarila Bosforom…). Grad je takav da koliko god puta odete uvek ima nešto novo da se vidi!! Ali o tom nekom drugom prilikom…
Evo malo slika sa krstarenja Bosforom i mene u mom novom džemperu, napravljenom baš za ovu priliku (Candelaria od Nomad Stitches, radila sam od prediva Alize diva, turskog, gotovo simbolično, Alize se vraća kući).
marijakorac 