Od kraja prošle godine Buzludža se našla na listi 7 najugroženijih kulturnih objekata u Evropi u 2018. godini, nakon što ju je nominovala Fondacija Projekat Buzludža. Europa Nostra, vodeća organizacija za kulturnu baštinu u Europi, i Institut evropske investicione banke objavili su prošlog decembra izveštaj i akcioni plan za očuvanje i razvoj spomenika.
Prema rečima stručnjaka „Buzludža spomenik je jedinstveno inženjersko dostignuće“ i „remek-delo arhitekture i graditeljstva, s očiglednim evropskim interesom zbog svog istorijskoh značaja, njegovih specifičnosti i brojnih potencijalnih budućih upotreba. Mogu samo da se složim sa stručnjacima. Moje oduševljenje i kako sam ja otišla tamo, možete pročitati u postu Buzludža. Inače, kada sam se vratila kući nakon posete ovom fenomenalnom mestu pisala sam gđi Dori Ivanovoj, koja je na čelu Fondacije kako bih je podržala u njenim naporima da sadašnjoj ruini vrati prvobitni sjaj. Zahvalila mi se i izgleda da njeni napori idu u pravom smeru. Procena je da će proći 4-5 godina pre potpune obnove. Radujem se unapred i jedva čekam novu posetu.
Ali ovaj post nije o Buzludži, već o mestu koje smo obišli u povratku. To je Muzej socijalističke umetnosti, u okviru Nacionalne galerije u Sofiji. Nešto kao bugarski Memento park. Muzej se nalazi u dvorištu Nacionalnog instituta za nepokretnu kulturnu baštinu.
Muzej je otvoren 19. septembra 2011. godine i predstavlja radove iz razdoblja socijalističke vladavine u Bugarskoj (1944-1989). Površina parka 7 500 m² gde je izloženo više od 70 skulptura.
Na ulazu nas je sačekala velika crvena petokraka, koja se nekada nalazila na vrhu Domu Partije u centru Sofije.
Naravno da najviše ima Lenjina.
Iskoristila sam priliku da se slikam sa novim šalom, koji se nadam da će biti tema nekog sledećeg posta i da ću uspeti da napravim šemu za njega.
Ali tu su i Dimitar Blagoev, osnivač Bugarske komunističke partije, Todor Živkov, prvi generalni sekretar BKP (na ovoj poziciji je ostao čak 35 godina!), Georgi Dimitrov, dugogogodišnji vođa Bugarske komunističke partije, jedan od vođa međunarodnog komunističkog pokreta i predsjednik bugarske vlade i do jednog trenutka veliki Titov prijatelj.
Inače, nakon rata Jugoslavija i Bugarska imale su više nego odlične odnose, 1946. godine, Dimitrov i Tito počeli su pregovore o ujedinjenju u Balkansku federaciju. Konkretizacija tih ideja nastavljena je Bledskim dogovorom 1947. godine o daljoj saradnji. Međutim uskoro su iskrsnule razlike u pogledu na buduću Federaciju između Tita i Dimitrova i poziciju Makedonije unutar nje. Po Dimitrovu, Jugoslavija i Bugarska, bile bi stavljene u istopravnu poziciju, dok bi Makedonija bila više pod okriljem Bugarske, Tito je pak na Bugarsku gladao isključivo samo kao sedmu republiku. Razlika je bila i u gledanju na Makedonce, po Dimitrovu, oni su bili ogranak Bugara, za Tita su bili samostalna nacija. Nakon 1948. godine ovi odnosi još više su zahladneli i od Federacije ništa nije bilo.
Tu su nepoznati heroji socijalizma, radnici i radnice, ratnici, poljoprivrednici, vojnici, zarobljenici izrađeni u karakterističnom stilu. Svoje mesto u parku je pronašao i Če Gevara.
U sali koja se nalazi pored parka tada je bila u toku izložba Mitologija herojstva.
Poseta parku je bila lepa završnica ovog putovanja, od kog je prošlo skoro 2 godine. Radujem se unapred završetku radova na Buzludži kako bih opet posetila Bugarsku, a možda odem i ranije. Ostalo još toliko za videti!! Možda put sličan kao što su napravila Croatia Infiltration!?
marijakorac 
Ostavite odgovor