zatvor

Goli otok je i danas mnogima asocijacija za zatvor, tako da sam njega izabrala ya predstavnika polja iz moje Monopol ture. Doduše u Monopolu kada se stane na polje zatvor vraćaš se par polja nazad ili nešto plaćaš saigračima, nije baš da ideš na pusto ostrvo usred Jadrana.
Imala sam podeljena osećanja da li odem ili ne i onda sam presekla. Ovo je ujedno bio poslednji izlet na koji sam išla dok sam bila na Krku (išla sam opet u organizaciji agencije Tajana).

Goli otok iliti Hrvatski Alkatraz je izabran kao lokacija za politički logor prvenstveno zbog svog izgleda, samo ime kaže. Pored toga dubina vode i struje koje okružuju ostrvo onemogućavaju ljudima da pobegnu (bilo je dosta pokušaja, ali mislim da je samo jedan čovek uspeo).

Na prilasku se vidi da je jedan deo ostrva i dalje go, a da je druge prekriven šumom (zatvorenici su radili pošumljavanje). Vidi se i prvobitni zatvor, ali kako vodič kaže „kada se raširio biznis“ morali su i oni da naprave novi, veći logor.

Kada se stigne u uvalu u koju su stizali i zarobljenici prvo što vas sačeka je ugostiteljski objekat, što me je baš iznenadilo. Ne mogu da zamislim da ljudi mogu da uživaju u jelu i piću na takvom jednom mestu?!

Tokom puta prolazi se pored raznih pogona u kojima su zatvorenici radili. Bilo je tu električarskih, bravarskih radionica, staklara, pogoni za preradu drveta (izrađivao se nameštaj, stolice i dr) i metala (proizvodile su se šasije).

Odatle smo krenuli put betonirane staze (ipak posetioci ne mogu hodati po golom kamenju da izlome noge… ovo mi nekako je u istom rangu sa ugostiteljskim objektom!), tokom šetnje nam je vodič sve vreme pričao istoriju Golog otoka, kako su zatvorenici stizali, šta su radili i uopšteno njihov zatvorski život uopšte. Prema trenutnom spisku, ukupan broj zatvorenika je 16.101.

Na Golom otoku je između ostalog  bila proizvodnja keramičkih pločica (kamen su imali, samo su dopremali cement), izgledaju kao teraco u različitim bojama. Dok smo išli stazom sa gornje strane padina je bila puna izlomljenih pločica, proizvodni škart. Vodič me je pitao da li ja znam nekog ko je ovde bio i kada sam rekla da znam, rekao mi je da uzmem jednu pločicu da ponesem sa sobom. Uzela sam je! Na poleđini pločice je bilo utisnuto ime Velebit Rijeka, tako da su zatvorenici bili samo jefitina radna snaga.

Šetnja Golim otokom uz pratnju vodiča traje možda sat vremena, ali se za to vreme pređe oko 5-6 km. Prošli smo pored objekta 101, poznatijeg kao Petrova rupa, namenjenog za visoke funkcionere i oficire. Vodič kaže da su oni bili tu zatvoreni i da niko nije znao tačko ko je tu. Zatvorenici koji su im dopremali hranu su je ostavljali malo dalje i stražari su je donosili do samog objekta.

Preko puta je objekat 102 ili zatvor u okviru zatvora, za posebno problematične zatvorenike. Za razliku od drugih oni nisu imali slobodu kretanja, već su mogli da šetaju sat vremena dnevno. U prizemlju zgrade se nalazi par desetina samica, a na spratu se nalazi stacionar za 50-ak zatvorenika. Iza objekta se nalazi bolnica i škola (izgrađena 1958. godine) u kojoj su zatvorenici mogli da se školuju za razne zanate.

Dalje kada se nastavi dolazi se do zatvoreničkih spavaona i zgrade za stražare. Obe veoma propale danas. Možda 20 metara iza spavaona je more. Kažu da su zatvorenici mogli da ulaze u vodu samo do kolena, ako uđu preko toga smatralo se pokušajem bekstva. Bacila sam pogled iza zgrade i videla četvoročlanu porodicu koja je baš tu zavezala čamac i veselo plivala!!! Jeste da voda izgleda savršeno, ipak…

U zgradi za čuvare u podrumu se nalaze i pritvoreničke ćelije, koje izgledaju sablasno.

Odatle smo nastavili dalje, prošli kroz borovu šumu, koju su sadili zatvorenici i stigli sa gornje strane uvale iz koje smo krenuli. Tu se nalazi zgrada za posete, koju su takođe gradili zatvorenici. Vodič nam je skrenuo pažnju na izgled kamenja od kog je zgrada građena, kako se vidi da su radili i vešti i nevešti ljudi. Ova zgrada je u početku bila upravna zgrada zatvora, ali posle je korišćena za posete zatvorenicima koji su se dobro vladali.

Ovde se završila naša poseta Golom otoku, ukrcali smo se na čamac i otišli do susednog ostvra Sveti Grgur, koji je služio kao ženski zatvor u periodu 1948-88. Tu nas je naravno sačekao ugostiteljski objekat i jeleni koji slobodno šetaju. Uopšte se ne plaše ljudi, prilazili su nam u potrazi za hranom. Za razliku od Golog otoka sve je zaraslo i zapušteno, malo smo se promuvali koliko nam je vegetacija to dozvoljavala, ali dovoljno da se vidi da i žene nisu bolje prošle.

Na ovom izletu sam upoznala nekoliko zanimljivih ljudi, od kojih je najinteresantnija V, koju kada sam pitala odakle je rekla je „Iz drugog univerzuma, ovaj mi se ne dopada„, tako da to može i da bude zaključak ovog izleta.